Radmila za Vas

Iskustva korisnika privatnih staračkih domova

U našoj zemlji postoji registrovano nekoliko stotina privatnih staračkih domova. Neki od njih posluju već decenijama, a kako vreme brzo prolazi, nakupila su se razna iskustva. Šta je to što su podelili korisnici i članovi porodica?

Najbolji privatni staracki domovi su za svakoga različiti. Sve zavisi od očekivanja i potreba. Prvenstveno, treba krenuti od onoga kako neko nešto sebi definiše. Pojam staračkog doma dugo je prisutan, samo što je nekad vezivan isključivo za državne gerijatrijske službe i centre. Priznajem da se moje mišljenje o staračkim domovima godinama menjalo. Pod uticajem sredine, uverenja i vaspitanja, imala sam prilično negativan stav o njima. Državni starački domovi su sličniji bolnicama i zato su oduvek mnogima stvarali odbojnost. Smatrani su nužnim zlom. Otud i negativno mišljenje o domovima kao pojmu. Međutim, kada se otvorilo puno privatnih domova za stare, onda je sam pojam dobio novu dimenziju. Otkud uopšte potreba za tolikim brojem ovih ustanova socijalne zaštite? Tek kad sam se našla u neposrednom kontaktu s osobama koje imaju nekog člana porodice koji je korisnik doma, shvatila sam zašto su oni toliko važni i neophodni. Stari ljudi koji ostanu da žive sami u jednom momentu postanu zavisni od pomoći drugih. To nastaje odjednom ako je reč o iznenadnoj bolesti kao što je šlog ili neka fizička povreda, ili se nesposobnost javlja postepeno. Vremenom, svi korisnici domova došli su do toga da im stalno treba pomoć i tako se desilo da je pala odluka da se presele u dom.

Moje mišljenje se menjalo, slušajući njihova iskustva.  

Na primer, jedno os iskustava vezano je za starački dom u gradu, koji je smešten u mirnoj ulici i veoma prostranoj kući sa velikim dvorištem. Deka koji je tu smešten, već je imao izraženu demenciju. Teško se kretao i brzo mu je ponestajalo snage, tako da nije više samostalno smeo da izlazi iz kuće. Pošto je bio sam, to bi zaboravi i krenuo bi negde, ali brzo bi se zamarao i padao. Čak i povremeni obilasci komšija nisu više bili dovoljni. Porodica nije imala uslova da smesti deku u svoju kuću jer nisu imali dovoljno prostora. Odlučio je da želi da ide u dom, jer tu neće biti usamljen. U momentu kad se preselio dosta je bio dementan. Njegovi mlađi članovi porodice redovno mu idu u posetu. Od kad redovno pije neurološke lekove, znatno mu je bolje i manje se gubi. Briga o njegovoj higijeni je veoma naporna i zahtevna, ali medicinske sestre u domu vode računa o tome i on je uvek besprekorno okupan i sve je oko njega čisto. Ishrana je kvalitetna i raznovrsna. Kada se svi troškovi stave na papir, vidi se da oni nisu uopšte veliki kada se uzme u obzir šta se za to dobija. Kada bi deka ostao u svom stanu i kada bi porodica plaćala negovateljice da budu uz njega, troškovi bi bili višestruko veći. Ne samo da bi trebalo platiti sve račune u stanu, kupiti hranu, platiti osobu koja će da kuva svaki dan sve obroke i da sprema i čisti i pored toga još minimum sve ili tri osobe medicinske struke koje su tu da „čuvaju“ dedu, daju mu terapiju i paze da se ne povredi. Pored toga, treba izaći napolje u šetnju, ko će da ga vodi? Iako je stan na drugom spratu, zgrada nema lift. Rešenje bi bilo da se njegov stan izda, a da se on preseli u neki u prizemlju i tu da se plaća kirija. Opet, neko od tog osoblja koje brine o njemu treba i da ga vodi napolje svakodnevno. Pored svega toga, nema društvo sebi sličnih, tj. starijih ljudi. To bi se moglo rešiti tako što bi mu u posetu dolazile starije komšije ili on išao kod njih. Jeste izvodljivo, ali je veoma komplikovano i skupo. I opet, nije ni blizu onoga što ima u privatnom staračkom domu. Taj dom je kao kuća, ima lepu, veliku, dnevnu sobu. Tu je uvek više osoba s kojima može da priča i da se druži, ili da igraju: ne ljuti se čoveče, šah, karte ili nešto slično. Deda još uvek dosta dobro vidi, i voli da čita novine. U staračkom domu ima izbor više dnevnih listova koji svakodnevno stižu. Sve u svemu, iskustva su pozitivna, a što je najvažnije deda je srećan i zadovoljan. Zna da su njegova deca zdrava i dobro i da su rasterećena. S druge strane, ima uvek društvo i svoje staračke dane provodi prijatno i u miru.

Jedna prijateljica ima tetku koja ju je praktično odgajila. Tetka je doživela moždani udar i nije mogla više da bude sama ni malo. Postala je vezana za krevet, a samim tim njena nega je dosta komplikovana i zahtevna. Trebalo je počne rehabilitaciju, s nadom da će opet hodati. Nije bila oduševljena idejom da ide u starački dom, ali znala je da je to jedina opcija. Njena sestričina joj je najbliži rod, a ona živi u inostranstvu. Međutim, sestričina je shvatila koliko to sve tetki teško pada i zato je tražila za nju najskuplji najluksuzniji starački dom koji ima najbolje uslove i negu. Dodatno je tražila angažovanje posebnog fizioterapeuta koji će svaki dan raditi na tome da se tetka rehabilituje. Inače, kod starijih osoba, rehabilitacija posle šloga može imati čak bolje rezultate nego kod mlađih, tako joj je rekla druga prijateljica koja je odličan lekar i ima višegodišnje iskustvo. Razlog nije jasan, ali vezuje se za to da mlađe ljude psihički dotuče činjenica da su imali moždani udar i da se oni zato teže oporavljaju, dok stari nekako to doživljavaju kao sastavni deo starosti, pa lakše prebrode i nastave da se bore. Mada, nije kod svakog tako, ovo nije nikakvo pravilo. Tako je tetka otišla u jedan od najskupljih staračkih domova gde je imala svoj apartman u kompleksu koji je okružen zelenilom. Mesto kao iz bajke. Ko god od mlađih je video slike, rekao da hoće tamo da se odseli odmah. Sve u svemu, orodilo je plodom. Nakon višemesečne rehabilitacije tetka je ponovo mogla da hoda sa hodalicom i posle sa štapom. E sad, mogla je da se vrati kući, ali tamo je stekla prijatelje i nije joj se išlo odatle. Ipak, na kraju je otišla nazad svojoj kući, a vreme u staračkom domu ostalo joj je u divnom sećanju. Shvatila je da kada ne bude mogla da se stara o sebi ponovo, ima gde da ode i da je tamo čeka druga porodica. Lakše joj je bilo da prođe rehabilitaciju jer su je u domu stalno bodrile njene drugarice. Mišljenja je da se možda ne bi tako uspešno ni rehabilitovala da je ostala kod kuće.

To su samo neka od iskustava koja sam direktno čula od bliskih ljudi. Bez obzira da li neko ima manje ili više novca na raspolaganju, jasno je da su uslovi života osoba kojima treba stalna nega daleko bolji u privatnom staračkom domu nego neke improvizacije kod kuće. Ne samo da su troškovi mnogo manji, nego u kućnim uslovima nema društva, nije uvek sve prilagođeno kretanju starih osoba i manje osoba je na raspolaganju kada je medicinski nadzor i nega u pitanju. Da ne zaboravim i da su deca bezbrižnija. Mladima nije lako kada treba da brinu o staroj osobi koja je sama kod kuće. To je stalni pritisak i stres. Ni oni to nisu zaslužili. S druge strane, kada je osoba u staračkom domu, mnogo su rasterećeniji i bezbrižniji.

Neka svako donese svoje zaključke, i neka zna da najbolje situaciju sagledava onaj ko se u njoj lično nađe.

Komentar [Odgovori]

Ja ne znam da li je tačno ali sam čuo da u Holandiji čim deca stasaju roditelji sami idu u Dom i to ne čekaju pozne godine, već jednostavno neće da budu "smetnja" u razvoju dece.
I to je tamo sasvim normalno da se ide u Dom, a kod nas i dalje je prisutno ono šta će svet reći!

Naruto Akatsuki Puffer Jacket [Odgovori]

This is an excellent post I seen thanks to share it. It is really what I wanted to see hope in future you will continue for sharing such a excellent post.

Srbija nije svet [Odgovori]

Nazalost, kod nas je situacija drasticno drugacija nego u svetu. Ljudi u zdravstvu nisu fer placeni i samim tim nisu dovoljno motivisani za svoj posao. Necemo ni o tome da to nije lak posao. Ima dobrih domova ali ima i jezivih prica...istrazite pre odabira