Vreme je za upis u privatnu gimanziju

 

Kako pomoći svom osnovcu da odabere srednju školu ili gimnaziju? Kada se približi trenutak donošenja odluke, tenzija raste. Sprema se mala matura i prijemni. Rešenje koje nudi rasterećenje jesu privatne gimanzije i srednje skole koje su uvek tu kao opcija. Stres oko upisa je velik, kao i ulozi. Detetu nije svejedno u koju će školu krenuti. Ako želi da ide u gimnaziju, onda ta želja treba da mu bude i ispunjena

Nekada nije bilo privatnih gimnazija i srednjih škola, i tada je sve zavisilo od toga u koju će državnu školu dete uspeti da se upiše. Sa fakultetima je ipak drugačije, ako ne uspe iz prve, tu je drugi upisni rok, ili varijanta da se upiše nešto slično, pa da se onda promeni kasnije. Ali, posle osnovne škole rano je za ovakve opcije. Tu nema ni pauziranja, kao što se to lako radi kad se upiše fakultet.
O privatnim gimanzijama

Dakle, privatne gimnazije su iz tog aspekta odlična opcija. Ali, koliko one koštaju. Mislim da ulaganje u obrazovanje vredi više od bilo čega, tako da ako ne može drugačije, valja podići kredit kako bi se finansirala školarina. To je moje mišljenje i neko može da se složi, neko ne. Naravno, govorimo o onim porodicama koje nisu u stanju da sve plate odmah ili na rate koje privatne gimnazije daju, i to iz tekućih prihoda. Zašto mislim da se to isplati? Na prvom mestu, dobija se kvalitetno obrazovanje. Radi se u malim grupama, kadar je kvalietan, kao i program. Deca su lišena onog negativnog dela školovanja koje podrazumeva nepravde, iživljavanje profesora i uzimanje na zub. Svi znamo da u svakoj školi ima bar jedan baksuz od profesora za koga se uvek vezuju neki problemi. Bilo da je to davanje loših ocena, nepravdeno ocenjivanje, previsoki kriterijumi, zahtevi da se zna i ono što se ne predaje itd. u privatnim gimanzijama ovakve vrste ne opstaju, one se tu ni ne zapate. Za vaš novac imate pravo da se bunite žestoko, a u državnim školama, kako vam zapadne i u čiju milost dete padne. Takođe, u privatnim gimanzijama i srednjim školama uče se konkretnije i korisnije stvari. Mnogo se više pažnje posvećuje stranim jezicima i informatici. Radi se po prihvaćenim i akreditovanim programima, a dodatno se akcenat stavlja na korisna i praktična znanja koja će sutra u životu, nečemu služiti, a ne biti beskorisno privremeno zauzimanje memorije. Koliko toga smo morali da bubamo, a da nam nikad u životu nije bilo potrebno. Jedno je opšta kultura, a drugo je preterivanje i teranje maka na konac.

Ne podnosim kvizove na televiziji. Ponavljam, to je moje mišljenje. Asociraju me na to koliko toga sam učila, a da me ne zanima i da mi zaista ne treba. Prevazilazi opšte obrazovanje i kulturu. Manje više, kao da sam bila u višegodišnjim pripremama za učešće u nekom kvizu na koji nemam nameru da se ikad prijavim. Parada riznice nepotrebnog znanja. Niko nas nije učio da pravimo projekte, da učimo koliko je nešto isplativo, kako nešto da prodamo, kako da uložimo novac, kako da budem srećna... Ovo su veštine koje su potrebne u svakom zanimanju i svakome, a u privatnim gimanzijama se i na opšteživotno korisne stvari obraća pažnja. Iako su državne gimnazije besplatne, lepo je imati alternativu i reći svom detetu, ako ne uspe da se upiše, tu je privatna gimanzija.


 

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 ... 22 23 24  Sledeći»